Zadnjih dana čitam razne komentare i žustre rasprave u različitim grupama o tome da li treba slušati nauku ili je dovoljno iskustveno - preneseno znanje od dede i babe, kao i to da bi trebalo prilikom determinacije gljive napisati samo lokalni naziv, a da je naučni naziv samo za stručnjake a ne i za obične berače. 

Ovo je veoma česta dilema koja se pojavljuje u skoro svim gljivarskim grupama. Čitam te komentare koji na kraju obično pređu u najobičnije vređanje. Oni koji insistiraju na lokalnim nazivima kao i na iskustveno prenesenom znanju najčešće vređaju one koji se zalažu i za naučne nazive, tvrde da su oni u pravu.

Neke gljive koje su njihove deke i bake, ili oni sami već duže vreme konzumirali i da im nisu naudile, što naravno odmah znači da su te gljive jestive a da neki gljivari sada izmišljaju pa kažu da su te gljive otrovne… 

Uverenja su jako moćna jer ona su naše istine i sva rasprava oko njih lako odvede razgovor u svađu pa tako biva i sa ovom temom jer to su nečija uverenja.. Moj stav po ovom pitanju je veoma jednostavan, trebamo pratiti, poštovati i verovati nauci, jer iza svake tvrdnje postoji ozbiljno istraživanje, jednostavno zar ne? Imaju informacije koje su dokazane tokom različitih  eksperimenata što su potkrepili naučnim radom.  

Svet gljiva je ogroman, neistražen do kraja, tako da sa sve većim interesovanjem nauke za njih dolazimo do novih podataka i saznanja a njima treba verovati. A što se tiče imena gljiva, lokalnih ili naučnih naziva koji su nekada jako nezgrapni uvek treba izabrati naučni, i za to postoji jednostavno objašnjenje. Naučni naziv je ime i prezime gljive i odlično opisuje gljivu, jedinstveno je, ne postoje dva ista imena za različite gljive! Lokalni nazivi su nadimci gljiva (ovo je moja slobodna iterpretacija), a nadimci se razlikuju od mesta do mesta.

U jednom kraju nadimak rujnica za gljivu Amanita caesarea, u nekom drugom kraju je nadimak za potpuno drugu gljivu Lactarius deliciosus. I ako ovo nije dovoljan argument da je bolji i ispravniji naučni naziv, onda ja ne znam koji će biti bolji. 

Ono što sam primetio je da oni koje ne interesuje nauka i naučni nazivi su gljivari koje interesuje samo to da li je gljiva jestiva ili ne, a oni nemaju vremena da istražuju ime niti ih interesuje da nešto više saznaju o gljivi, a ovo je najopasniji način interesovanja za ovaj čarobni još nedovoljno otkriveni svet. 

Tako je i sa ovom mojom večerom, fritaja sa... je naziv koji bi se u mom kraju jednostavno mogao nazvati umućena jaja sa trubicama u prazilukom! Slično, ali ne i isto, zar ne? 

Fritaja (slov. fritaja ili frtalja), tradicionalno istarsko jelo koje se priprema u Hrvatskoj i Sloveniji. Često se poslužuje u toplijem delu godine naročito u proleće kad bujaju mnoge biljke poput divlje šparoge, hmelja, cikorije, paradajiza, svežih mladica belog i crnog luka i začina koji se mogu dodati jajima. Tokom čitave godine fritaja se može spremati s pršutom, gljivama, kobasicama, belim ili crnim vinom. Količina sastojaka određuje se po volji. Naziv potiče iz mletačkoga dijalekta fritaia što znači pržen. / preuzeteo sa Wikepedije/

Napravću ja svoju kombinaciju ovog jela sa gljivama a koje se brzinski sprema.